Upravljanje sistemima za navodnjavanje u Srbiji predstavlja ozbiljan izazov za domaću poljoprivredu, uprkos značajnim ulaganjima. Prema izveštaju Državne revizorske institucije, u periodu od 2021. do 2024. godine u infrastrukturu za navodnjavanje uloženo je više od 58 miliona evra, ali značajan deo tih sistema nikada nije stavljen u punu funkciju. Dok su neki objekti tehnički završeni, oni ne obezbeđuju potrebnu vodu poljoprivrednicima, što dovodi u pitanje opravdanost ovih investicija.
Do sada je izgrađeno oko 105.000 hektara sistema za navodnjavanje, što predstavlja manje od 6% ukupnih poljoprivrednih površina u Srbiji pogodnih za ovu vrstu infrastrukture. Nažalost, stvarno korišćenje tih sistema je još niže, jer značajna količina infrastrukture nije adekvatno održavana i upravljana. Kao rezultat toga, potencijal za ublažavanje suša i klimatskih promena ostaje neiskorišćen.
Dodatno, planirani razvoj sistema navodnjavanja nije usklađen sa realizacijom strateških dokumenata. Akcioni planovi za sprovođenje strategije upravljanja vodama i programi navodnjavanja do 2032. godine još uvek nisu usvojeni, usled čega se usporava realizacija projekata i otežava dugoročno planiranje u poljoprivredi.
Revizija je pokazala da javna vodoprivredna preduzeća ne poseduju potpunu evidenciju o postojećim sistemima, dok u registrima nedostaju podaci o kanalima i crpnim stanicama. Mnogi sistemi nisu preneseni na odgovarajuće institucije zbog lošeg fizičkog stanja ili nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Ovo dodatno otežava korišćenje infrastrukture koja je već finansirana javnim novcem.
Jedan od ključnih sistema, kanal Dunav–Tisa–Dunav, obuhvata skoro 13.000 kvadratnih kilometara i omogućava odvodnjavanje velikih površina, ali njegov potencijal se ne koristi maksimalno. Poljoprivreda u Vojvodini se i dalje u velikoj meri oslanja na prirodne padavine.
Podaci za 2025. godinu pokazuju da se ukupna navodnjavana površina smanjila u odnosu na prethodnu godinu, dok je količina korišćene vode porasla za gotovo 18%. Ovo ukazuje na neefikasno korišćenje resursa, pri čemu se većina vode crpi iz vodotokova, dok su savremeniji sistemi navodnjavanja, poput kap po kap, nedovoljno zastupljeni.
Zaključci Državne revizorske institucije jasno pokazuju da problem navodnjavanja nije u nedostatku finansijskih sredstava, već u slabom upravljanju, nepostojanju jasnih planova i nedovoljnom održavanju postojećih sistema. Bez sistemskih promena i jasne odgovornosti institucija, navodnjavanje će i dalje ostati slabija karika domaće poljoprivrede, a potencijal za stabilnu i konkurentnu proizvodnju biće neiskorišćen.
