Unutar EPS-a, priče o projektima često se vrte oko studija izvodljivosti, posebno kada su u pitanju rešenja za ključne izazove srpskog energetskog sistema, kao što su fleksibilnost i sigurnost snabdevanja. Iako su reverzibilne hidroelektrane i gasne elektrane prepoznate kao strateška rešenja, njihova realizacija često ostaje na nivou planiranja bez konkretnih koraka ka implementaciji.
Jedan od najznačajnijih projekata je Bistrica, koja se smatra ključnom za balansiranje sistema usled sve veće penetracije obnovljivih izvora. Ova hidroelektrana je planirana kao postrojenje za pumpno skladištenje sa kapacitetom od 600–700 MW, što bi omogućilo skladištenje energije za 8–10 sati rada punim kapacitetom. Procene troškova izgradnje variraju između 900 miliona i 1,2 milijarde evra, a projekt se konstantno potvrđuje kao od vitalnog značaja za stabilnost elektroenergetskog sistema.
Iako se Bistrica ocenjuje kao izuzetno vredna sa sistemskog aspekta, njena finansijska izvodljivost ostaje upitna zbog trenutnih tržišnih uslova koji ne omogućavaju predvidive prihode. Ovo izaziva dilemu, jer projekat koji je od suštinskog značaja za sistem može lako ostati u fazi planiranja bez adekvatne podrške.
Podobna situacija se javlja i kod gasnih elektrana, koje su često najavljivane kao tranziciona rešenja. Iako su studije izvodljivosti dobro razvijene, dugoročne cene gasa i tržišna neizvesnost otežavaju realizaciju ovih projekata. Osim toga, EPS se suočava sa izazovima održavanja tarifne stabilnosti i izbegavanja rizika od promena cena goriva.
Oba tipa postrojenja, kako hidroelektrane, tako i gasne elektrane, predstavljaju fleksibilna sredstva koja imaju potencijal da stabilizuju sistem, ali tržište trenutno ne nagrađuje adekvatno tu stabilnost. Iako studije izvodljivosti kvantifikuju koristi kroz smanjenje uvoza i povećanu pouzdanost, te koristi se često raspoređuju na potrošače, dok rizik ostaje na EPS-u.
Institucionalni okvir takođe predstavlja prepreku, jer se od EPS-a očekuje da deluje komercijalno, ali i da obezbedi nacionalnu energetsku sigurnost. Odluke o projektima poput Bistrice ili gasne elektrane zahtevaju značajne investicije bez ugovorene sigurnosti prihoda, što dodatno otežava napredak.
U ovom kontekstu, ključno pitanje ostaje kako razviti mehanizme koji će osigurati nagrađivanje fleksibilnosti. Dokle god se ne postigne konsenzus o tome ko i kako plaća za fleksibilnost, projekti poput Bistrice i gasnih elektrana će ostati samo na papiru, umesto da postanu stvarnost koja je potrebna Srbiji.
