Razvoj hidroelektrana u jugoistočnoj Evropi suočava se sa nizom izazova koji često rezultiraju odlaganjem projekata. Studije izvodljivosti se redovno naručuju i revidiraju, ali fizička izgradnja ostaje neostvarena. Ovaj fenomen nije posledica nedostatka resursa ili tehničkih znanja, već je rezultat namernog sistema gde analiza zamenjuje donošenje odluka.
Od reke Drine do Morače, česte su situacije kada se iste reke ponovo pojavljuju u planovima razvoja. Iako se procenjuju troškovi i potencijalni kapaciteti, ključni koraci poput obezbeđivanja dozvola i finansiranja se ne preduzimaju. Na primer, kaskada Gornja Drina, koja bi mogla da doprinese značajnim količinama energije, i dalje čeka na realizaciju usled neodlučnosti u vezi s preuzimanjem rizika.
Projekti kao što su Morača i Komarnica u Crnoj Gori takođe prikazuju sličan obrazac. Iako su dugotrajne analize pokazale svoju ekonomsku opravdanost, ekološke brige i politički pritisci često usporavaju napredak. Na sličan način, projekti na Neretvi i Vrbasu pokazuju kako ponovni zahtevi za studijama mogu oslabiti finansijsku održivost projekata.
U Srbiji, projekat kaskade Ibar već dugo vremena ostaje u fazi planiranja, dok se suočava sa problemima vlasništva i lokalnog protivljenja. Na sličan način, projekti Čebren i Galiste u Severnoj Makedoniji kasne zbog stalnog prilagođavanja studija izvodljivosti. Čak i u Albaniji, gde hidroenergetika ima dominantnu ulogu, ponavljanje analiza usporava realizaciju potencijalnih projekata.
U svim ovim slučajevima, studije izvodljivosti služe kao alat za očuvanje vrednosti opcija, ali istovremeno mogu odložiti preuzimanje odgovornosti i finansijskih obaveza. Kako bi se prevazišli ovi izazovi, potrebno je redefinisati pristup i obezbediti političku i finansijsku podršku za konkretne projekte.
U suprotnom, jugoistočna Evropa će nastaviti da se suočava sa problemom neostvarenih potencijala, dok će hidroelektrane ostati samo na papiru, umesto da postanu operativni kapaciteti.
