U okviru srpske diskusije o zelenoj energiji, posebno u kontekstu CBAM-a (Carbon Border Adjustment Mechanism), do sada je fokus bio na izgradnji kapaciteta i ugovorima o ceni. Iako su ovi aspekti značajni, oni ne rešavaju ključni problem: nedostatak agregacije i kontrole na nivou portfolija. Kako se energetski sistem u Srbiji sve više oslanja na intermitentne izvore energije, važno je prepoznati da vrednost ne leži samo u pojedinačnim elektranama, već i u njihovoj integraciji i upravljanju na sistemskom nivou.
Agregacija menja pristup analizi. Samostalne solarne i vetroelektrane funkcionišu kao price takers i grid takers, što znači da su podložne kaznama zbog neuravnoteženosti kada dođe do grešaka u prognozama. Na nivou portfolija, to može postati destruktivno. Agregacija omogućava transformaciju ovih individualnih resursa u koordinisani portfolio, koji deluje kao stabilna infrastruktura.
Statistički podaci pokazuju ekonomsku prednost. Greške u prognozama se smanjuju kada se resursi povežu geografski i tehnološki. Na primer, vetroelektrane na različitim lokacijama mogu kompenzovati međusobne varijacije. U kontekstu srpskog tržišta, gde cene neuravnoteženosti mogu značajno varirati, predvidljivost portfolija može doneti značajne finansijske uštede.
Virtuelno balansiranje proširuje prednosti agregacije. Umesto oslanjanja na fizičko skladištenje, agregatori mogu oblikovati portfelje preko vremenskih blokova i ugovora, optimizujući korišćenje viška energije. Ovo omogućava smanjenje izloženosti kaznama i povećanje profitabilnosti.
Skladištenje se optimizuje kroz agregaciju. Baterije u okviru agregiranih portfolija mogu raditi efikasnije, apsorbujući višak energije i isporučujući je gde je cena najviša. Na ovaj način, agregacije donose veću ekonomsku vrednost nego pojedinačne baterije.
Agregacija poboljšava operativnu efikasnost. Operatori sistema više se suočavaju sa pitanjima volatilnosti i nepredvidljivosti nego sa brojem megavata. Agregirani portfoliji nude stabilnije proizvodne blokove i bolju predvidljivost, što smanjuje operativne troškove i poboljšava učešće na tržištu.
Uticaj na formiranje cena je značajan. Solarni sistemi često doživljavaju pad cena zbog konkurencije, dok agregirani portfoliji mogu optimizovati prodaju u različitim vremenskim okvirima, čime se povećava prosečna cena.
Agregacija pojačava prekogranične efekte. Srbija, kao deo regionalnog tržišta, može povećati vrednost interkonekcija korišćenjem koordinisanih portfolija umesto izolovanih resursa, što je ključno za industrije izložene CBAM-u.
Institucionalni aspekti agregacije su takođe važni. Veći strateški investitori ili nacionalne elektroprivrede mogu internalizovati sistemsku vrednost koju pojedinačni projekti ne mogu, čime se povećava efikasnost i smanjuju troškovi.
Finansijski efekti za industrijske kupce su direktni. Izvoznici žele stabilno zeleno snabdevanje koje se može planirati, a agregacija omogućava strukturisanje ugovora koji smanjuju izloženost rizicima.
Kašnjenja u mreži ukazuju na nedostatak agregacije. Dok samostalni projekti pate od kašnjenja, agregirani portfoliji mogu bolje upravljati resursima, čime se smanjuje pritisak na IRR i osigurava kontinuirana isporuka zelenih atributa.
Zaključak: Agregacija nije samo dodatna strategija; ona je ključna komponenta energetske tranzicije Srbije. Bez nje, rast obnovljivih izvora može se sukobiti s zahtevima CBAM-a. S agregacijom, energija donosi veću vrednost i predvidljivost, što je ključno za budućnost srpske energetske industrije.
