U javnoj raspravi o budućnosti snabdevanja gasom u Srbiji, fokus je često na infrastrukturi, dok se ključni aspekti nalaze u ugovorima. Iako fizička povezanost utiče na opskrbu, upravo ugovori definišu rizike, kontrolu cena i otpornost sistema na stresne situacije. Kako se Srbija udaljava od zavisnosti od jednog dobavljača, postavlja se pitanje: koji ugovorni modeli mogu da zamene trenutnu strukturu, a da pritom ne dovedu ekonomiju u situaciju prekomerne volatilnosti?
Tradicionalno, srpski gasni sistem bio je zasnovan na dugoročnim bilateralnim ugovorima, karakterisanim fiksnim cenama povezanim sa naftom i take-or-pay obavezama. Ovaj model je donio stabilnost, ali je takođe nosio rizik od rigidnosti u promenjivim tržišnim uslovima.
S obzirom na potrebu za diverzifikacijom, Srbija razmatra tržišne aranžmane. Cene vezane za tržišne čvorišta i kratkoročni ugovori postaju sve više prisutni. Ipak, za zemlju van EU, kao što je Srbija, ovaj prelaz nosi značajne rizike, s obzirom na nedostatak domaćeg tržišta koje može da podnese kratkoročne promene cena.
Cene vezane za hubove zahtevaju stabilan pristup transparentnim tržištima i sposobnost upravljanja volatilnošću. Srbija se suočava sa izazovima u vezi sa skladištenjem gasa i instrumentima za finansijsko hedžiranje, što može negativno uticati na fiskalnu stabilnost.
Pristup zajedničkim mehanizmima kupovine EU se razmatra kao rešenje, ali njegova primena može biti problematična zbog različitih regulatornih okvira. Srbija bi mogla ostati marginalni učesnik sa ograničenim uticajem na prioritete i formiranje cena.
Osim toga, trajanje ugovora takođe predstavlja izazov. Dok kraći ugovori donose fleksibilnost, oni smanjuju sigurnost cena. Dugoročni ugovori pružaju stabilnost, ali takođe nose rizik od zastarelih obaveza u slučaju opadanja potražnje.
Upravljanje sa više dobavljača povećava administrativnu složenost i kreditni rizik, zahtevajući institucionalne kapacitete koje Srbija još uvek razvija. Pitanja oko formulacije cena dodatno komplikuju situaciju, jer različiti modeli mogu doneti različite nivoe rizika.
Pristup skladištenju je ključan za uspešnu strategiju ugovaranja, jer omogućava Srbiji da reaguje na sezonske promene cena i prekide u snabdevanju. Ugovori bez pravila o skladištenju smanjuju pregovaračku moć Srbije u kriznim situacijama.
Na kraju, Srbija mora da razvije strategiju koja se fokusira na distribuciju rizika i koja će omogućiti postizanje balansa između sigurnosti, pristupačnosti i fleksibilnosti. Kombinovanjem različitih ugovornih modela i infrastrukture koja omogućava brze promene, Srbija može da očuva svoju ekonomsku suverenost i otpornost.
