Eskalacija sukoba u Persijskom zalivu, izazvana američkim vojnim akcijama protiv Irana krajem februara 2026, dovela je do brzog rasta cena sirove nafte i gasa na globalnim tržištima. Brent nafta je u ponedeljak dostigla 80 dolara po barelu, sa prognozama do 100 ili čak 120 dolara, dok su cene gasa porasle do 70 posto. Ovaj razvoj podseća na istorijske naftne šokove iz 1973. i 1979. godine, kada su geopolitički sukobi izazvali masovno poskupljenje energenata i globalnu inflaciju.
Za Srbiju, koja ne uvozi naftu iz Irana, kriza se ipak direktno oseća zbog zavisnosti od berzanskih cena. Sankcije na NIS ograničavaju dugoročne ugovore, pa svaki skok na tržištu direktno utiče na troškove uvoza. Struktura uvoza pokazuje ranjivost: 41 odsto nafte dolazi iz Iraka, 32 odsto iz Kazahstana i 24 odsto iz Azerbejdžana, regija koje su izložene poremećajima u lancu snabdevanja.
Predsednik Aleksandar Vučić najavio je potencijalno državno rešenje, verovatno subvencije cena dervata, koje bi trebalo da se razjasni nakon sednice Vlade 5. marta. Ova mera signalizuje potrebu za brzom intervencijom kako bi se zaštitili potrošači i preduzeća od šoka, ali dugoročno podiže pitanja o energetskoj diversifikaciji.
Zatvaranje Ormuzskog moreuza kao ključni okidač
Iranska Revolvercionarna garda zatvorila je Ormuzski moreuz, kroz koji prolazi trećina svetske nafte i petina gasa, blokirajući dnevno oko 14 miliona baarela sirove nafte i 4 miliona baarela dervata. Plovidba je gotovo obustavljena – od proseka od 52 tankera dnevno, prošlo je samo nekoliko. Ovo je direktno izazvalo skok cena, pojačan napadima na rafinerije u Saudijskoj Arabiji, Kataru, Kuvajtu i UAE.
U kontekstu globalnog tržišta, ovakva blokada predstavlja materijalizaciju najgoreg scenarija koji analitičari predviđaju godinama. Alternativni putevi kroz Saudijsku Arabiju i Emirate mogu preuzeti samo četvrtinu količine, dok skladišta u Iraku i Kuvajtu brzo popunjavaju, prisiljavajući na smanjenje proizvodnje. Irak, ključni dobavljač Srbije, već je smanjio isporuke za 1,5 miliona baarela dnevno, što azijske kupce poput Kine gura ka skupljim izvorima poput Brazil i Norveške, dodatno dižući cene transporta i osiguranja.
Za mala i srednja preduzeća u Srbiji, ovo znači trenutno povećanje troškova goriva i transporta, što direktno utiče na marže u sektorima poput logistike, proizvodnje i poljoprivrede. U praksi, ovakvi šokovi često dovode do lančane reakcije: viši troškovi snabdevanja guraju cene krajnjim proizvodima, smanjujući konkurentnost na izvoznim tržištima. Preduzetnici bi trebalo da razmotre hedging strategije ili prelazak na alternativne izvore energije kako bi ublažili rizike.
Uticaj na srpsku ekonomiju i globalne trendove
Srbija se suočava sa dilemom: poskupljenje dervata u petak je neizbežno osim ako država ne preuzme deo troškova. Ovo nije samo kratkoročni problem – sankcije na NIS već su poremetile stabilnost snabdevanja, a novi šok pojačava pritisak na budžet. Ministarstvo finansija, kako se navodi u nacrtu budžeta za 2026, ne vidi veliki rizik, ali realnost berzanskih cena menja tu sliku.
Međunarodni monetarni fond procenjuje da 10-procentno poskupljenje nafte smanjuje globalni rast za 0,15 procentnih poena i diže inflaciju za 0,4 posto. Na nivou od 100 dolara po barelu, to bi značilo pad BDP-a za 0,4 posto i inflaciju veću za 1,2 posto, što u kontekstu visokih kamatnih stopa i usporene potrošnje pojačava recesione rizike. Za investitore, ovo signalizuje volatilnost u energetskom sektoru – vreme za diversifikaciju portfolija ka obnovljivim izvorima ili stabilnijim komoditetima.
Industrijski kupci u Jugoistočnoj Evropi, uključujući Srbiju, suočavaju se sa rastućim cenovnim diferencijalima, što favorizuje fleksibilne strategije upravljanja rizicima, kao što se vidi u regionalnim trendovima.
Istorijski lekcije i budući scenariji
Prvi naftni šok 1973. podigao je cenu sa 2,5 na preko 12 dolara po barelu, a drugi 1979. do 32 dolara, izazivajući stagflaciju. Danas, smanjena proizvodnja u regiji (Iran sa 6 na 3,5 miliona baarela dnevno) čini tržište ranjivijim. Iranova strategija blokade Ormuza je dvosečna – šteti drugima, ali i sebi, ograničavajući sopstvene prihode.
Za poslovne ljude, ova kriza ističe potrebu za energetskom nezavisnošću: ulaganja u efikasnost, obnovljive izvore i dugoročne ugovore van rizičnih regija. Ako sukob potraje, očekivani šok može usporiti oporavak privrede, posebno u zemljama poput Srbije zavisnim od uvoza. Tržište će verovatno reagovati pojačanim interesovanjem za alternative, signalizirajući prelazak ka zelenijoj ekonomiji uprkos kratkoročnim bolovima.
