Sukob na Bliskom istoku, koji uključuje intenzivne napade na brodove u Persijskom zalivu i blokadu Ormuzskog moreuza, doveo je do dramatičnog pojačanja neizvesnosti na globalnom tržištu nafte i gasa. Ormuzski moreuz, kroz koji prolazi oko petine svetske sirove nafte, gotovo je zaustavljen za plovidbu, što je izazvalo fluktuacije cena nafte između 100 i 120 dolara po barelu. Ova situacija podseća na istorijske energetske šokove, ali u kontekstu savremene ekonomije sa nižom zavisnošću od nafte, i dalje predstavlja ozbiljan rizik za rast, inflaciju i troškove poslovanja.
Međunarodna agencija za energiju (IEA) reagovala je predlogom za oslobađanje rekordnih 400 miliona barela iz strateških rezervi, uključujući 172 miliona iz SAD, što bi moglo privremeno ublažiti nedostatak ponude, ali samo za nekoliko nedelja. Za preduzetnike i investitore, ovo signalizuje potrebu za brzim prilagođavanjem troškovima logistike i energenata, posebno u sektorima transporta, proizvodnje i maloprodaje, gde dizel čini ključan deo troškova.
U ovom kontekstu, analitičari iz Capital Economics razmatraju tri ključna scenarija za završetak sukoba, svaki sa specifičnim ekonomskim posledicama. Ovi scenariji ne samo da predviđaju gubitke u izvozu nafte i LNG-a, već i širi uticaj na globalnu inflaciju, kamatne stope i lanac snabdevanja, što direktno pogađa mala i srednja preduzeća (MSP) u Evropi i Srbiji.
Prvi scenarij: Kratak i oštar sukob
U slučaju brzog završetka sukoba, koji traje samo dve nedelje, procenjeni gubitak iznosi oko 1,4 posto globalnog godišnjeg izvoza nafte i sličan udeo za tečni prirodni gas (LNG). Ovo bi izazvalo privremeni skok cena nafte, ali brzo smirivanje tržišta zahvaljujući oslobođenim rezervama. Za MSP, uticaj bi bio ograničen na kratkoročno povećanje troškova goriva za transport, što bi se prenelo na cene robe za 2-3 posto, prema tipičnim tržišnim mehanizmima.
U širem kontekstu, ovakav scenario šalje signal investitorima da je tržište energenata otporno na kratke šokove, slično onima iz 1990-ih tokom Zalivskog rata. Centralne banke, poput Evropske centralne banke i Fed-a, verovatno ne bi menjale politiku kamatnih stopa, već bi se fokusirale na stabilizaciju očekivanja. Za srpska preduzeća, ovo bi značilo manje pritiska na uvoz dizela i gasa, omogućavajući fokus na unutrašnje operacije umesto na hedging rizika.
Drugi scenarij: Produženi sukob sa ograničenom štetom
Ako sukob potraje tri meseca bez veće štete na infrastrukturnim kapacitetima, gubitak bi porastao na 5-6 posto svetskog izvoza nafte i LNG-a. Cene nafte bi se stabilizovale iznad 100 dolara po barelu, dok bi evropske cene gasa osetno porasle. Ovo bi pojačalo inflacioni pritisak, posebno u zemljama zavisnim od uvoza, gde troškovi dizela – već pod pritiskom zbog prethodnih poremećaja u Rusiji – mogu udvostručiti cene na pumpama.
Za mala preduzeća u logistici i poljoprivredi, ovo predstavlja direktan izazov: troškovi transporta robe bi se povećali za 20-30 posto, prema standardnim procenama iz sličnih kriza, što smanjuje marže i zahteva pregovore sa dobavljačima. U Srbiji, gde je energetska zavisnost visoka, ovakav scenario bi pogoršao bilans plaćanja i naterao firme da razmotre alternative poput gasovodnih interkonekcija za diversifikaciju. Investitori bi videli ovo kao priliku za investicije u obnovljive izvore, signalizujući prelazak ka dugoročnoj energetskoj tranziciji.
Treći scenarij: Dugotrajna šteta na kapacitetima
Najgori scenario podrazumeva tri meseca sukoba sa trajnom oštećenošću na objektima poput ostrva Harg, dovodeći do 8-9 posto gubitka izvoza, sa efektiima koji se protežu u 2027. godinu. Cene nafte bi mogle dostići 150 dolara po barelu, a gas u EU 120 evra po megavat-satu. Iranove mine u moreuzu bi dodatno otežale čišćenje, produžavajući blokadu nekoliko meseci.
Ovo bi aktiviralo široke ekonomske efekte: rast cena dizela bi usporio industrijsku proizvodnju, povećavajući troškove robe svakodnevne potrošnje i gurajući inflaciju iznad ciljnih nivoa centralnih banaka. MSP u proizvodnji bi se suočile sa krizom likvidnosti, jer bi viši troškovi energenata smanjili konkurentnost na evropskom tržištu. U poređenju sa Jomkipurskim ratom 1973. ili Iranom 1979., današnja ekonomija je manje ranjiva zbog četvorostruko niže zavisnosti od nafte u odnosu na BDP i bolje upravljane inflacijske očekivanja, ali i dalje bi izazvalo recesiju u osetljivim sektorima.
Zemlje Zaliva, pogođene indirektno kroz napade na infrastrukturu, suočavaju se sa padom turizma i otkazivanjem 40 hiljada letova, što dovodi u pitanje njihovu bezbednosnu zavisnost od SAD. Ovo može ubrzati diversifikaciju partnerstava, utičući na globalne tokove kapitala i investicija u energiju.
Širi ekonomski kontekst i lekcije za preduzetnike
Nezavisno od scenarija, sukob ističe ranjivost globalnih lanaca snabdevanja, posebno za dizel koji se transportuje moreuzom u 10-20 posto slučajeva. U kontekstu visokih kamatnih stopa i usporenog tržišta rada, rast cena energenata pojačava pritisak na potrošnju i investicije. Za srpske menadžere i vlasnike MSP, ključna je strategija hedginga protiv volatilnosti, kao i fokus na energetsku efikasnost da se minimiziraju troškovi.
Tržište signalizuje da su oslobađanja rezervi privremena rešenja, a dugoročno rešenje leži u diversifikaciji izvora i tranziciji ka zelenoj energiji. Ako se sukob završi naglo, kao što sugeriše moguća odluka predsednika SAD, oporavak bi bio brz, ali produženi sukob bi testirao otpornost ekonomija. Preduzetnici treba da prate ove razvoje ne samo za kratkoročne prilagodbe, već i za strateško planiranje u eri neizvesnosti.
