U diskusijama o CBAM-u, mrežna infrastruktura često se smatra sekundarnim faktorom, iako to može biti pogrešno tumačenje. Za izvoznike iz Srbije, kašnjenja u mreži mogu delovati kao neformalni porez na ugljenik, koji ne dolazi od Brisela, već je rezultat fizičkih i vremenskih ograničenja. Ova kašnjenja ne prikazuju se direktno na računima, ali imaju značajne posledice po isporuke i troškove.
Najveći problem kašnjenja mreže je asimetrija u njihovom uticaju. Ne pogađaju sve projekte jednako, već posebno utiču na one koji su već implementirali strategije dekarbonizacije u skladu sa očekivanjima o isporuci zelene energije. Kada se ta očekivanja ne ispune, izvoznici snose veći deo troškova, umesto da ih dele sa proizvođačima ili operatorima mreže.
Razumevanje zašto su kašnjenja u mreži problematična zahteva analizu kako industrijski kupci koriste zelenu energiju. U kontekstu CBAM-a, zelena energija nije samo zaštita od cena, već i ključni element usklađenosti. Kašnjenja u isporuci zelene energije ne dovode samo do gubitka jeftine struje, već i do gubitka kredibiliteta na tržištu.
Implementacija zelene energije u srpskoj industriji zahteva godine planiranja i usklađivanja. Od kašnjenja u mreži zavisi i uspeh projekata obnovljivih izvora, jer ako nadogradnje kasne, cela mreža može postati neusklađena, što dovodi do gubitaka i dodatnih troškova za izvoznike.
U praksi, kašnjenja mreže mogu značiti gubitak značajnih količina energije. Na primer, na vetro-solarnoj platformi koja planira da isporuči između 2,0 i 3,0 TWh godišnje, kašnjenje od 300 MW može odložiti 700 do 1.000 GWh godišnje proizvodnje, što se može pretvoriti u gubitak od 49 do 90 miliona evra. Ovi gubici su posebno kritični u prvim godinama kada su troškovi najviši.
Osim toga, zamenska zelena energija, ako je dostupna, često dolazi s višim troškovima i slabijim poreklom. Ovo dovodi do dodatnog pritiska na marže izvoznika, koji moraju plaćati više dok se bore sa smanjenim kredibilitetom na tržištu.
Kao rezultat toga, kašnjenja u mreži predstavljaju ozbiljnu pretnju za konkurentnost srpske industrije. Investitori, kao i kupci iz EU, ne čekaju na rešenja; oni prilagođavaju svoje strategije nabavke prema dostupnosti i isporuci, što može značiti gubitak tržišnog udelа za srpske izvoznike.
Rešenje za ovaj problem leži u planiranju mrežnih nadogradnji koje su usklađene sa potrebama industrije. Za srpske izvoznike, vreme je ključno. Uspostavljanje čvrstih rokova i investicija u mrežu može pomoći da se izbegnu dalji gubici i obezbede stabilne isporuke zelene energije.
