Energetski sektor Srbije se suočava s brojnim izazovima, ali i prilikama, s obzirom na trenutne kapacitete i planove budućeg razvoja. Ukupna instalirana kapaciteta obnovljivih izvora energije dostigla je približno 3.9 GW, što ukazuje na 22% godišnjeg rasta i 36% povećanja u poslednjoj deceniji. Da bi se postigao cilj od 45% udela obnovljive energije do 2030. godine, neophodno je ubrzati razvoj kapaciteta tokom preostalog dela decenije.
U narednom periodu, investicioni planovi fokusiraće se na projekte vetroelektrana i solarnih elektrana. Solarni projekti su prioritet zbog brze izgradnje i opadajućih troškova opreme, pri čemu se troškovi izgradnje (CAPEX) kreću između €650,000 i €750,000 po MW. Na primer, solarni projekat snage 300 MW zahteva ukupna ulaganja od oko €195–225 miliona. S druge strane, vetroelektrane nude viši faktor kapaciteta, ali zahtevaju veća početna ulaganja, koja se obično kreću između €1.2–1.4 miliona po MW.
Kapacitet mreže i fleksibilnost su glavni izazovi za dalji razvoj. Prenosne i distribucione mreže u Srbiji su prvobitno dizajnirane za centralizovanu termalnu proizvodnju, a samo su delimično prilagođene decentralizovanim obnovljivim izvorima. Rizici zagušenja se javljaju u nekoliko zona, što povećava verovatnoću smanjenja proizvodnje tokom perioda visoke proizvodnje. Velika primena skladišnih sistema ostaje ograničena, a dok koncepti pumpanih hidroelektrana postoje, njihovi višemilijardni troškovi izgradnje isključuju ih iz bliske perspektive.
Povrat na investicije je vrlo osetljiv na kašnjenja vezana za mrežu i integraciju tržišta. U idealnom scenariju, gde se unapređenja mreže odvijaju prema planu i tržišna povezanost postane operativna 2026. godine, projekti vetroelektrana i solarnih elektrana mogu ostvariti neleverirane IRR-eve u rasponu od 8–11%. Projekti vetroelektrana obično su bliži gornjoj granici zahvaljujući višim faktorima opterećenja.
Ipak, stresni scenariji značajno menjaju ovu perspektivu. Kašnjenje od 12–18 meseci u unapređenju mreže može smanjiti efektivne prihode projekata za 10–20%, što dovodi do kompresije IRR-a od oko 150–300 baznih poena. Projekti bez integracije skladišta su najizloženiji ovim rizicima.
Povećani potencijal za dobit postoji prvenstveno kroz strateško pozicioniranje, umesto čiste optimizacije prinosa. Hibridni projekti koji kombinuju obnovljive izvore sa skladištem mogu dodatno povećati vrednost kada regionalna konvergencija cena ubrza. Mogućnosti prekogranične arbitraže verovatno će se proširiti kada povezanost sa tržištima EU postane potpuno operativna.
Kada je reč o alokaciji kapitala, Srbiju treba posmatrati kao tržište u tranziciji. Uspešne strategije ulaganja uključivaće postepenu alokaciju kapitala, kao i konzervativne pretpostavke i jasno određivanje rizika vezanih za mrežu. Rani učesnici koji strukturišu projekte defanzivno i blisko sarađuju sa regulatornim organima mogu osigurati dugoročnu vrednost platforme kako se integracija sa EU produbljuje.
