Isporuke ruskog gasa kroz TurkStream su zabeležile porast od 11% u januaru 2026. godine, što dodatno osnažuje južni koridor kao ključni pravac za transport ruskog gasa u Jugoistočnoj Evropi. Iako su ukupni volumeni isporuka i dalje ispod nivoa pre 2020. godine, ovo povećanje značajno utiče na ekonomije zavisne od gasa, posebno u Srbiji, Mađarskoj i Bugarskoj, gde gas igra centralnu ulogu u energetskom bilansu.
U Srbiji, januarsko povećanje potvrđuje trenutnu situaciju nakon isteka ukrajinskog tranzitnog sporazuma početkom 2025. godine. Sa zatvorenim severnim pravcima, snabdevanje gasom u Srbiji je sada gotovo potpuno oslonjeno na TurkStream koridor. Godišnja potrošnja gasa u Srbiji se obično kreće između 2,7 i 3,0 milijardi kubnih metara, a trendovi iz januara sugerišu da se većina ovog volumena i dalje obezbeđuje kroz dugoročne ugovore sa Rusijom, uz dodatne kratkoročne isporuke.
Veći protoci kroz TurkStream tokom zime smanjuju fizički rizik od nedostatka gasa. Prosečni dnevni protoci na evropskoj deonici gasovoda su bili dovoljni da zadovolje osnovne potražnje u Bugarskoj, Srbiji i Mađarskoj, čak i tokom najhladnijih perioda, čime se stabilizovale regionalne cene.
Ipak, ekonomske posledice idu dalje od trenutne sigurnosti snabdevanja. Oslanjanje na jedan koridor povećava izloženost cenovnom i geopolitičkom riziku, što za Srbiju znači da je bezbednost gasa postala pitanje predvidivosti cena i političkih opcija.
U pogledu cena, gas iz TurkStream-a ostaje konkurentan u odnosu na LNG, naročito kada se uzmu u obzir troškovi regasifikacije. Ovo rezultira nižim veleprodajnim cenama gasa za industrijske korisnike, koji čine značajan deo operativnih troškova.
Međutim, oslanjanje na TurkStream ograničava sposobnost Srbije da se prilagodi promenama na tržištu. U poređenju sa zemljama koje imaju direktan pristup LNG-u, Srbija ima ograničenu fleksibilnost u izboru dobavljača.
Strategija skladištenja delimično ublažava rizik. Srbija poseduje kapacitet za skladištenje gasa od oko 450–500 miliona kubnih metara, što je 15–18% godišnje potrošnje. Povećani protoci kroz TurkStream smanjili su potrebu za povlačenjem iz skladišta, omogućavajući očuvanje zaliha za kasnije.
Za Jugoistočnu Evropu, povećanje protoka kroz TurkStream potvrđuje postojanje dvobrzinskog gasnog sistema, gde zemlje povezane sa južnim koridorom imaju koristi od stabilnih isporuka, dok su tržišta na severu i zapadu izložena LNG volatilnosti.
Sa stanovišta politike, ovi podaci naglašavaju tenziju između trenutne energetske sigurnosti i srednjoročnih ciljeva diverzifikacije. Evropska unija planira da do 2027. godine smanji uvoz ruskog gasa, ali trenutne okolnosti pokazuju izazove u regionima sa nedovoljnom infrastrukturom.
Ova situacija stvara pritisak na Srbiju da donese strateške odluke. Oslanjanje na TurkStream može pružiti kratkoročne prednosti, ali rizikuje da sistem postane skuplji na duže staze. Opcije diverzifikacije kao što su pristup LNG-u ili razvoj međusobnih interkonekcija sa susedima zahtevaju investicije, ali nude dugoročnu sigurnost.
Kao ilustracija, zamena 1 milijarde kubnih metara gasa iz gasovoda LNG snabdevanjem mogla bi povećati godišnje troškove uvoza Srbije za 120–180 miliona evra, u zavisnosti od globalnih cena.
U kratkom roku, veći protoci kroz TurkStream donose Srbiji period stabilnosti, ali takođe naglašavaju potrebu za investicijama u fleksibilnost, kako bi se smanjila zavisnost od jednog snabdevača.
U tom smislu, januarske isporuke treba posmatrati kao privremenu ravnotežu u okviru sistema koji se suočava sa strukturnim promenama u energetskom sektoru.
