Ratna dešavanja na Bliskom istoku, posebno nakon napada Izraela i Sjedinjenih Američkih Država na Iran 28. februara 2026, dovela su do brzog rasta cena nafte. Fjučersi Brent nafte dostigli su 107 dolara po barelu 9. marta, najviši nivo od marta 2024, probivši psihološku granicu od 100 dolara već nedelju dana nakon početka sukoba. Ova volatilnost nije samo posledica direktnih poremećaja u transportu, već i pojačanog geopolitičkog rizika koji utiče na globalna tržišta.
Predstojeći hitni sastanak Grupe sedam (G7) i Međunarodne agencije za energiju (IEA) 9. marta fokusiraće se na mogućnosti oslobađanja strateških rezervi nafte, dok OPEC+ najavljuje skromno povećanje proizvodnje za 206.000 barela dnevno u aprilu, manje od prethodno razmatranih opcija. Za vlasnike malih i srednjih preduzeća u Srbiji, ovi pomaci znače direktan pritisak na troškove goriva i transporta, što može erodirati marže u sektorima poput logistike, proizvodnje i poljoprivrede.
Istorijski gledano, sukobi u Persijskom zalivu redovno izazivaju šokove na tržištu nafte. Tokom arapsko-izraelskog rata 1973, naftni embargo doveo je do rasta cena sa 3 na preko 12 dolara po barelu, izazvavši globalnu stagflaciju i promenu ravnoteže između proizvođača i potrošača. Slično, Iranska revolucija 1979. smanjila je proizvodnju za 4-5 miliona barela dnevno, gurajući cene sa 15 na preko 35 dolara, gde je percipirani rizik bio jednako važan kao stvarni gubici u ponudi.
Geopolitički rizici i Ormuzki moreuz kao ključna tačka
Iransko-irački rat 1980-ih i Zalivski rat 1990-1991. pokazali su ranjivost rute preko Ormuzkog moreuza, kroz koji prolazi 20 odsto svetskog transporta nafte. Napadi na tankere tada su održavali visoke cene tokom godina, dok je invazija na Kuvajt 1990. izazvala skok sa 17 na 40 dolara. Čak i rat u Iraku 2003. doprineo je dugoročnom rastu, kulminirajući maksimumom od 147 dolara 2008. Ovi primeri ilustruju da ne samo fizički prekid, već i strah od eskalacije pojačava premiju rizika, troškove osiguranja i preusmeravanje plovila.
Iran, sa 9-10 odsto svetskih rezervi nafte i drugim najvećim rezervama gasa, predstavlja ključnog aktera. Pre sankcija, proizvodio je 3,8-4 miliona barela dnevno, a njegova kontrola nad Ormuzkim moreuzom – kroz koji prolazi 17-20 miliona barela dnevno – čini ga faktором nestabilnosti. Iako moreuz nije zvanično zatvoren, sukobi su zaustavili saobraćaj: napadi na tankere i 200 brodova na sidru preusmeravaju rutu, povećavajući troškove i rizik za hemikalije, đubriva i hranu.
Uticaj na ekonomiju i signali za preduzetnike
U kontekstu širih trendova poput visoke inflacije i očekivanih odluka Federalnih rezervi o kamatnim stopama, rast cena nafte pojačava pritisak na potrošnju i troškove proizvodnje. Za mala i srednja preduzeća u Srbiji, zavisna od uvoza energenata, ovo znači više troškove logistike – na primer, transport robe može skočiti za 20-30 odsto u kratkom roku, smanjujući konkurentnost na evropskom tržištu. U praksi, ovakvi šokovi često guraju firme ka hedgingu gorivom ili prelasku na alternative, ali kratkoročno erodiraju profitabilnost.
Analitičari Goldman Sachsa procenjuju rast od 1-15 dolara po barelu za mesec dana zatvaranja moreuza bez kompenzacije, a duže bi prešlo 100 dolara, sprečavajući pad zaliha ispod kritičnog nivoa od 2,6 miliona barela. Prethodni sukob juna 2025. (rast sa 65 na 80 dolara, pa pad) pokazuje da tržište brzo smiruje ako rizik popusti, ali aktuelna eskalacija već premašuje prognoze. Ovo šalje signal investitorima za diversifikaciju u obnovljive izvore i zaštitu lanca snabdevanja.
Za srpska preduzeća, ova situacija naglašava potrebu za energetskom diversifikacijom, poput gasovodnih interkonekcija sa komšijama, i praćenje globalnih trendova kao što su padovi na Volstritu pred Fed odluke o kamatnim stopama. Dugoročno, više cene nafte mogu potaknuti investicije u efikasnost i zelene tehnologije, ali kratkoročno zahtevaju brzu adaptaciju da se sačuva stabilnost poslovanja.
