Srpska poljoprivreda suočava se sa dubokom krizom izazvanom neravnotežama na tržištu, gde jeftini uvoz po dumping cenama ugrožava domaće proizvođače. Posebno pogađeni su ratari, koji se bore sa otkupnim cenama koje ne pokrivaju ni 70 odsto troškova proizvodnje, stvarajući gubitke od 30 odsto već na početku sezone. Ova situacija dovodi do zatvaranja farmi – u poslednjoj deceniji nestalo je preko 62.000 poljoprivrednih gazdinstava – i povećava zavisnost od uvoza ključnih namirnica poput svinjskog i junetskog mesa.
U globalnom kontekstu, rat u Ukrajini dodatno komplikuje položaj, jer ukrajinske žitarice preplavljuju regionalno tržište po cenama od samo 212 dolara po toni pšenice u luci Konstanca. Dok susedne zemlje poput Mađarske, Poljske i Slovačke brzo reaguju zabranama uvoza, Srbija ostaje izložena, sa domaćom pšenicom na zalihama koja se smatra stočnom hranom i teško nalazi kupce po 170 dolara po toni. Ovo ne samo da ugrožava profitabilnost malih i srednjih farmi, već i ruralnu ekonomiju, gde preko 1,15 miliona ljudi zavisi od agrara, a ukupno 2,7 miliona živi na selu.
Poljoprivrednici predlažu povratak sistemu pariteta cena, poznatom iz perioda SFRJ, kada je ministar Tihomir Vrebalov 1995. godine definisao naturalne odnose između ulaznih i izlaznih proizvoda. Ovi pariteti, iako zvanično nisu ukinuti, više se ne primenjuju, ostavljajući proizvođače bez zaštite od tržišnih šokova. U praksi, takav mehanizam bi osigurao da cene agrarnih proizvoda budu u skladu sa troškovima inputa poput đubriva, nafte i hrane za stoku, sprečavajući ulazak u dužničko ropstvo.
Mehanizmi pariteta i njihova istorijska uloga
Pariteti cena predstavljaju fiksne odnose koji garantuju da poljoprivrednici dobiju fer ekvivalent za svoje proizvode u odnosu na osnovne inpute i potrošačke robe. Predlog Vrebalova iz 1995. godine, zasnovan na proračunima ekonomista i proizvođača, predviđao je važenje do 2015. godine, sa mogućnošću korekcija. Evo ključnih primera tih naturalnih pariteta:
- 1 kg suncokreta = 2,5 kg pšenice
- 1 kg svinjskog mesa (živa mera) = 8 kg kukuruza
- 1 kg junetine = 12 kg kukuruza
- 1 l mleka = 4,3 kg kukuruza + premija
- 1 kg hleba = 2,5 kg pšenice
- 1 kg đubriva (15:15:15) = 1,7 kg pšenice
- 1 tona pšenice = 300 litara nafte
Uvođenje sličnog sistema danas bi, uz prilagođavanje inflaciji i globalnim cenama, moglo stabilizovati troškove za mala preduzeća u agraru. Na primer, tipično gazdinstvo sa 50 hektara pšenice suočilo bi se sa manjim rizikom od bankrota, jer bi cene inputa bile vezane za izlazne proizvode, smanjujući izloženost fluktuacijama na međunarodnim burzama. Ovo šalje jasan signal investitorima: državna intervencija može smanjiti rizike u sektoru koji trenutno pati od niskog obima prometa hrane – u Srbiji se novac od hrane okreće samo 0 do 1,5 puta godišnje, za razliku od 52 puta u svetu.
Uticaj na mala preduzeća i tržišne signale
Mala i srednja poljoprivredna preduzeća, koja čine osnovu sektora, suočavaju se sa kumulativnim efektima: visoki troškovi kredita, nemogućnost povraćaja investicija i pad potrošnje hleba sa 83 kg po stanovniku 2017. na 59 kg danas. Banke već rasprodaju imanja dužnika, što dodatno slabi ruralni kreditni kapacitet. Povratak pariteta bi mogao obrnuti ovaj trend, stimulišući setvu na preostalih 2,5 miliona hektara i sprečavajući dalje nagomilavanje zaliha.
Širi ekonomski kontekst uključuje i neuspeh Strategije razvoja poljoprivrede iz 2014. godine, koja je predviđala 9,1 odsto godišnjeg rasta, ali je ostvareno samo 0,17 odsto za deset godina. Realna vrednost proizvodnje pala je, uprkos rekordnoj berbi pšenice od 3,4 miliona tona 2023. godine. Ipak, zemlja ostaje samodovoljna – sa 300.000 hektara i prinosom od pet tona po hektaru, dovoljno je za 6,6 miliona stanovnika. Problem leži u profitabilnosti, gde se cena koštanja od 33,30 dinara po kg sada prodaje za 19,5 dinara.
Za preduzetnike u agrobiznisu, ova kriza ističe potrebu za diversifikacijom, poput integracije u lance vrednosti ili korišćenjem EU fondova kao što su IPARD programi. Bez sistemskih promena, rizik od daljeg pada zaposlenosti u selu i povećanja uvozne zavisnosti raste, utičući na stabilnost potrošnje i inflaciju hrane. Država mora aktivnije delovati, inspirisana susedima, da bi agrar postao motor rasta umesto tačke slabosti.
