Srbija poseduje značajan agrarni potencijal, sa preko 3,25 miliona hektara obradivog zemljišta, što je čini jednom od ključnih igrača u regionalnoj proizvodnji hrane. Međutim, sektori stočarstva i ruralnog razvoja suočavaju se sa dubokom krizom, koja ugrožava ne samo ekonomsku održivost sela već i nacionalnu bezbednost u pogledu zaliha hrane. Predstavljanje nove Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja za period 2026-2034. godine donosi nadu za promene, naglašavajući povratak prehrambenog i semenskog suvereniteta kao prioritet.
Ova strategija razlikuje se od prethodnih po jasno definisanom razvojnom cilju, ali njena uspešnost zavisi od dosledne implementacije i adekvatnog finansiranja. U kontekstu globalnih poremećaja lanca snabdevanja, poput onih izazvanih ratom u Ukrajini ili klimatskim promenama, takva politika može jačati otpornost malih i srednjih preduzeća (MSP) u agru, omogućavajući im veću konkurentnost na tržištu. Za investitore, ovo signalizuje potencijal u oblastima prerade i digitalizacije, gde se može ostvariti veća dodata vrednost.
Prof. dr Tatjana Brankov, jedna od autora dokumenta, ističe da ekonomski odlazak iz ruralnih prostora predstavlja srž problema. Sa 4.720 sela u Srbiji, u 600 njih više nema nijedne muzne krave, što dovodi do gubitka prihoda i depopulacije. Ovo nije samo agrarna, već i šira ekonomska kriza, jer nestanak osnovnih ekonomskih aktivnosti ugašuje lokalne lance vrednosti.
Kriza stočarstva i njeni ekonomski efekti
Stočarstvo u Srbiji doprinosi samo 20 odsto vrednosti poljoprivredne proizvodnje, za razliku od 70 odsto u razvijenim zemljama. Broj svinja vratio se na nivo iz 1947. godine sa oko 2,4 miliona grla, dok je broj goveda pao na 698.000, najmanje u poslednjih sto godina – za 10,5 odsto manje u odnosu na desetogodišnji prosek. Ovi trendovi imaju dalekosežne posledice za MSP, koja čine osnovu sektora: bez stočnog fonda, male farme gube stabilan prihod, što dovodi do zatvaranja preko 62.000 farmi u poslednjoj deceniji i nestanka 1.000 malih prerađivačkih kapaciteta.
Za vlasnike MSP, ovo znači potrebu za tranzicijom ka intenzivnijim modelima, poput specijalizovane prerade, kako bi se povećala vrednost po hektaru. Tržišni signal je jasan: investicije u stočarstvo mogu doneti povrat uz podršku subvencija, ali rizik depopulacije sela ograničava radnu snagu. U poređenju sa EU, gde ruralni razvoj prima značajna sredstva, Srbija mora da preusmeri budžet ka kapitalnim projektima umesto samo direktnih plaćanja.
Gubitak semenskog i prehrambenog suvereniteta
Zavisnost od uvoza semena, đubriva i drugih inputa ugrožava dugoročnu održivost. Učešće domaćih instituta na tržištu semena kukuruza palo je sa 23,6 na 11,1 odsto, favorizujući strane kompanije. U uslovima globalne inflacije i rastućih cena inputa, ovo povećava troškove za MSP i umanjuje profitabilnost. Strategija predviđa obnovu domaće proizvodnje inputa, što bi moglo smanjiti rizike i jačati pregovaračku moć preduzetnika.
Za investitore, ovo otvara prilike u semenskoj industriji i organskoj proizvodnji, posebno uz trendove potrošača ka održivim proizvodima. Praktičan primer: tipično gazdinstvo sa 50 hektara kukuruza suočava se sa 20-30 odsto većim troškovima zbog uvoza, ali domaći semenski centri mogli bi to promeniti kroz niže cene i bolju prilagođenost lokalnim uslovima.
Ciljevi strategije i ruralni razvoj
Strategija naglašava jačanje stočarstva, razvoj srednjih tržišno orijentisanih gazdinstava, podršku ruralnom razvoju, prilagođavanje klimatskim promenama, organsku proizvodnju, digitalizaciju i domaću preradu. Plan je povećati vrednost proizvodnje po hektaru, koja je trenutno višestruko niža od EU proseka, kroz intenzivniju agrokulturu i vertikalnu integraciju.
- Jačanje stočarstva povećanjem broja grla i boljom podrškom MSP.
- Podrška za očuvanje genetskih resursa.
- Povećanje ruralnog budžeta sa trenutnih simboličnih iznosa na 15 odsto u tri godine, do 30 odsto do 2034, po EU modelu.
Agrarni budžet za 2026. iznosi 147,5 milijardi dinara, nešto manje od prethodne godine, sa fokusom na subvencije. Ovo ograničava kapitalna ulaganja, ali signalizuje potrebu za efikasnijim raspodelama, poput IPARD fondova za modernizaciju.
Infrastruktura i demografski izazovi
Centralna laboratorija za mleko u Batajnici, završena pre godina, konačno bi trebalo da krene sa radom 2026, uvedući plaćanje po kvalitetu i usklađivanje sa EU standardima (aflatoksin sa 0,25 na 0,05 µg/kg). Mali proizvođači rizikuju ako nema tranzicione pomoći, ali ovo može podići cene mleka i profit za efikasne farme.
Demografski kolaps je kritičan: do 2052. moguće nestajanje 3.000 sela, sa 1.000 bez prodavnice, 3.000 bez vrtića i slično. Jačanje zadruga (oko 3.000 postojećih) može biti rešenje, omogućavajući zajedničku nabavku i plasman. Primer porodične mlekare Radišić iz Čuruga sa 40 krava i robotskom mužnjom pokazuje put: mesečno 3 tone sireva, sa planovima za izvoz.
U širem kontekstu, strategija mora prevazići političke cikluse kroz dugoročne investicije. Za MSP i investitore, uspeh znači stabilne lance snabdevanja i rast ruralne ekonomije; neuspeh produžava zavisnost od uvoza. Tržište će pratiti implementaciju, posebno u preradi i digitalizaciji, kao ključne za konkurentnost u regionu.
