Neoliberalna globalizacija, koja je od ranih 1980-ih do otprilike 2020. godine oblikovala svetsku ekonomiju, počivala je na dva ključna principa: kosmopolitizmu i kompetitivnosti. Ovi principi su omogućili impresivan globalni ekonomski rast, ali su istovremeno sejali seme sopstvenog uništenja. Za preduzetnike i investitore u Srbiji i regionu, razumevanje ovog procesa ključno je jer signalizuje prelazak ka novoj eri protekcionizma i nacionalno orijentisane politike, što direktno utiče na lance snabdevanja, izvoz i investicione strategije.
Kosmopolitizam je podrazumevao da svaki pojedinac, bez obzira na nacionalnost, ima pravo na ekonomski uspeh kroz slobodno tržište, zaštićeno privatnom svojinošću, niskim porezima i slobodnom trgovinom. Ova ideja, inspirisana radovima poput onih sa pariških kolokvijuma Valtera Lipmana 1930-ih i ranih aktivnosti Udruženja Mont Pelerin, promovisala je svet u kom nacionalne države gube ekonomsku dominaciju, a pojedinac slobodno kruži kapitalom, robom i tehnologijom. U praksi, to je značilo minimizaciju uloge vlada u ekonomiji, ostavljajući prostor za globalnu konkurenciju.
Kompetitivnost je bila drugi stub, podstičući ljude da se takmiče preko granica, podržano tehnološkim napretkom i komunikacijama. Rezultat je bio značajan: između 1980. i 2020-2021. godine, globalni BDP po glavi stanovnika više se nego udvostručio, sa oko 7.700 dolara (u PPP dolarima) na skoro 17.000 dolara, uz godišnju stopu rasta od 2,1 posto po glavi stanovnika uprkos udvostručenju svetske populacije. Ukupni globalni BDP учетворostručen je, posebno zahvaljujući Aziji i Kini. Međutim, u bogatim zemljama poput SAD, rast za većinu stanovništva bio je skromnih 1 posto godišnje, dok su vrhunci raspodele profitirali daleko više, što je usporilo opšti napredak u poređenju sa prethodnim periodima.
Uticaj na mala i srednja preduzeća u kontekstu deglobalizacije
Za vlasnike malih i srednjih preduzeća (MSP) u Srbiji, ova dinamika ima direktne implikacije. Neoliberalna era omogućila je pristup globalnim lancima vrednosti, ali je istovremeno izložila lokalna preduzeća jeftinoj konkurenciji iz Azije. Sada, sa rastućim protekcionizmom – vidljivim u carinama, zabranama uvoza i ekonomskoj pritisci – MSP moraju da se fokusiraju na regionalna tržišta. Na primer, srpska izvozna preduzeća koja se oslanjaju na EU ili Kinu suočavaju se sa rizicima od novih barijera, slično onome što se dešava u pregovorima oko gasovodnih interkonekcija ili tržišnih dominacija u Jugoistočnoj Evropi. Ovo podseća na zastareli Vašingtonski konsenzus, gde slobodna trgovina gubi na snazi pred nacionalnim interesima.
Politički backlash proizašao je iz kosmopolitičkog stava elite, koja je tretirala domaće gubitnike u konkurenciji kao moralno inferiorne, dok su ulagali u udaljena tržišta. Finansijska kriza 2007-2008. dodatno je produbila jaz, jer su troškovi pali na ramena srednje klase. Leve partije, diskreditovane ili komplicitne (kao pod Klintonom ili Blerom), izgubile su podršku, ostavljajući prostor desničarskim pokretima koji obećavaju nacionalnu solidarnost, zaustavljanje migracija i povratak radnih mesta. Na globalnom nivou, neomerkantilizam – sa zaplenom imovine, visokim carinama i kontrolom protoka – zamenjuje slobodan trgovinu.
Kompetitivnost i erozija društvenih normi
Preterana kompetitivnost, podržana tehnologijom, dovela je do komercijalizacije čak i najintimnijih sfera života: domaćinstva, briga o deci i starijima postaju „outsorsovane“ usluge. Ovo je podstaklo percepciju amoralnosti elite, jačajući antielitizam i podršku tradicionalnim vrednostima. U kontekstu tržišta rada, investitori vide signal za diverzifikaciju: umesto globalnih lanaca, fokus na lokalne i regionalne partnere smanjuje rizike od geopolitičkih tenzija, poput sankcija ili blokada.
Za srpske menadžere i investitore, ova promena znači potrebu za fleksibilnošću. Dok globalni rast i dalje postoji, političke granice ograničavaju ga, favorizujući one koji se prilagođavaju lokalnim regulativama i potražnjama. U poređenju sa prethodnim ciklusima, poput Velike depresije, gde su slične tenzije dovele do novih ekonomskih modela, sadašnjost nagoveštava hibrid: selektivnu globalizaciju uz jak nacionalni okvir.
Zaključno, neoliberalna globalizacija je pala žrtvom sopstvenih vrlina, koje su izazvale političke i društvene reakcije. Za biznis zajednicu, ovo je poziv na reviziju strategija: jačanje regionalnih veza, investicije u domaću konkurentnost i praćenje geopolitičkih pomaka. U eri neizvesnosti, oni koji razumeju ove mehanizme biće spremni za novi ekonomski pejzaž, gde nacionalni interesi prevladavaju nad beskonačnom globalnom konkurencijom.
